Mentalno zdravlje i protesti: Solidarnost u kojoj istrajavamo kao lek za kolektivno traumatizovano društvo

Kada na neku situaciju reagujemo “kao da je pitanje života i smrti” psiholozi to zovu – reakcijom iz stanja ugroženosti (borba, bekstvo, zamrzavanje ili povlađivanje). Ove reakcije praćene su pojačanom reaktivnošću ili pak apatičnošću, povlačenjem i stavom „ništa se ne može promeniti“. Život u stanju ugroženosti više nalikuje na preživljavanje i ograničava naš razvoj.

Psihološki rad na ovim reakcijama je moguć samo kada u svojoj sadašnjosti možemo da se povežemo sa osećajem bezbednosti – na ličnom, međuljudskom i društvenom nivou. 

Šta se dešava kada to nije slučaj? Kada živimo sa hroničnim osećajem  ugroženosti osnovnih prava, potreba i života?

U takvim okolnostima, pojačan osećaj opasnosti je prirodan. Dugotrajna nebezbednost iscrpljuje jer je suštinski traumatizujuća po sve nas.

Važan korak ka oporavku naših zajednica počinje ponovnim  uspostavljanjem kolektivnog osećaja bezbednosti među ljudima. Za taj poduhvat, u sistemu koji ne doživljavamo bezbednim, ključna je snaga solidarnosti i podsetnik da smo jedni drugima saveznici i podrška. Solidarnost ima sposobnost da nadvlada strah, vrati našoj zajednici moć i prepozna zajedništvo kao najveći izvor rezilijentnosti i nade.

Mogućnost da budemo društveno uključeni, psihološki prisutni i dobronamerno povezani sa okolinom ključna je za početak oporavka iz stanja kolektivne traumatizovanosti. Ipak nije je lako održati kada je osećaj bezbednosti iznova narušavan. 

U okviru protesta zajednica ponovo uspostavlja poverenje i sigurnost koje čuva se kroz dobru organizaciju, solidarnost i osećaj zajedništva. Utvrđivanje zajedničkih vrednosti i ciljeva i solidarno usmerene akcije stvaraju „ostrva sigurnosti“ unutar nesigurnih uslova. Ovi trenuci nisu samo otpor, već i proslava kolektivne snage i rezilijentnosti.

Kada solidarnost, dobronamernost i zajednički ciljevi zauzmu centralno mesto, kad se demonstriraju javno i glasno, doživljaj psihološke ugroženosti se na kolektivnom nivou umanjuje i počinje da se preobražava – od parališućeg osećaja nemoći do motivacije za zajedničku akciju.

U nesigurnim vremenima, istrajavanje u solidarnim akcijama i zajednička briga o zajednici postaju najsnažniji temelj kolektivne rezilijentnosti i ključ za dugoročni oporavak zajednice.

Kako čuvati kolektivne trenutke bezbednosti u nesigurnim uslovima?

1. Čuvanje doživljaja zajedništva:
Zdravi odgovor iz stanja “borbe” se čuva kroz istrajavanje u akcijama solidarnosti. To su prizori gde zajedništvo nadvladava strah, kada ljudi na protestima pokazuju složnost, šetaju zajedno, ćute zajedno, zajedno tuguju za gubicima i zajedno pozivaju na pravdu, transparentnost i odgovornost. To su, takođe, momenti kad vidimo da se u svakom trenutku članovi protesta ophode sa poštovanjem jedni prema drugima, kada se bes kanališe u svrhe asertivnosti i zaštite a ne destrukcije. Ove aktivnosti pomažu da se smanji osećaj izolovanosti i preplavljenosti.

2. Kolektivna koregulacija:
Protesti često nose snažnu energiju odgovora iz stanja “borbe”, što može dovesti do zamora.  Pauze za opuštajuće i kreativne aktivnosti smanjuju prekomernu reaktivnost, pomažu u regulaciji stresa i preusmeravanju energiju ka konstruktivnim rešenjima.

3. Uvažavanje osećaja straha:
Umesto osuđivanja onih koji su pasivni, korisno je razumeti da su mnogi ljudi u stanju kolapsa zbog naučene bespomoćnosti. Kroz otvorene razgovore i osnažujuće poruke, važno je pomoći ljudima da povrate osećaj lične moći i kolektivnog uticaja.

4. Uloga kreativnosti na protestima:
Umetnički izrazi – duhoviti transparenti, pesme, performansi  – nisu samo ukras protesta već i alat za emocionalno pražnjenje, povezivanje ljudi i slanje snažnih poruka. Kreativnost pretvara ljutnju i frustraciju u nadu i inspiraciju.

5. Dugoročna briga za zajednicu:
Solidarnost ne prestaje sa završetkom protesta. Dugoročna sigurnost dolazi iz osećaja da zdrava i solidarna zajednica postoji i opstaje i nakon svih trenutnih izazova.

Kada se ljudi okupe u solidarnosti, kada se zajedno suoče sa strahovima i ponovo uspostave primere brige o zajednici kojima težimo, oni ne grade samo otpor prema nasilju, već i leče društvene rane.  Oporavak zajednice kroz proteste nije samo borba za promenu, već i stvaranje prostora u kojem ponovo učimo da verujemo jedni drugima, gde ponovo nalazimo snagu u zajedništvu, podsećamo se da nismo sami u želji da pripadamo zdravijem društvu i dokazujemo da su uspešne solidarne akcije moguće.

Foto: Gavrilo Andrić