„Shvatio sam da postoji paradoks u suštini ljudske prirode – da ljudi mogu da pretvore jedni druge u objekte.“
Tim rečima počinje treći po redu okršaj Sajmona Barona-Koena sa razumevanjem psihološkog kapaciteta za empatiju naslovljen „Psihologija zla“ (u originalu „Nulti stepen empatije“). Nakon „Slepila za um“ u kome se bavio kognitivnim aspektima empatije (kako razumemo druge ljude) i „Suštinske razlike“ u kojoj je elaborisao afektivni deo empatije (kako emocionalno reagujemo na druge), autora je zainteresovalo kako ljudi dođu do toga da isključe svoje prirodno saosećanje prema drugom ljudskom biću koje pati.
Nezadovoljivši se standardnim objašnjenjima koja karakterišu počinioce surovih dela kao zle (i nemaju eksplanatornu vrednost), autor započinje potragu za psihološkim procesima u pozadini surovosti koju iskazujemo jedni prema drugima.
Nažalost, nije mu bilo teško da pronađe obilje primera ljudske svireposti. Predstavljajući nam slučaj groteskne krađe u jednom supermarketu u Najrobiju prilikom koje je kradljivac odsekao ženi prst, skinuo s njega prsten, bacio prst i otrčao u masu, Baron-Koen se pita: „Šta se dešavalo u umu ovog čoveka nekoliko sekundi pre no što će to da uradi?“ Je li jedino što lopov vidi u tom trenutku – njegova meta (prsten), mali predmet koji može da ga prehrani nedeljama? Da li to što je prsten povezan sa rukom predstavlja za njega tada samo puku neprijatnost i prepreku koju treba rešiti? Činjenica da je ruka deo osobe, sa sopstvenim životom, mislima, osećanjima, u tom trenutku postaje irelevantna. Izvan misli.
Ovo je primer pretvaranja jedne osobe u (puki) objekat, a Baron-Koen tvrdi da je za tako nešto neophodno „iščezavanje empatije“ – naučni termin koji bi trebalo da objasni pojam „zla“.
Šta to, prema Baron-Koenu, iščezava iz ljudi u trenucima surovosti? Ovaj autor smatra da kapacitet za empatiju podrazumeva da smo u stanju da istovremeno razmišljamo o sopstvenom i tuđem umu, prepoznamo osećanja i misli drugih ljudi (kognitivna komponenta empatije) i reagujemo na njih odgovarajućim osećanjima i postupcima (emocionalna komponenta empatije). Ukoliko izostaje bilo koja od dve komponente kapaciteta za saosećanje, izostaje i empatija.
Stoga, kako bismo bili surovi prema drugima, da bismo drugima nanosili bol, neophodno je da tome prethodi kolaps navedenih procesa koji čine kapacitet za empatiju. Drugim rečima, morali bismo da, na kraći ili duži period vremena, isključimo sposobnost prepoznavanja onog što druga osoba misli i oseća i/ili spremnost da adekvatno odgovorimo na njene misli i osećanja. U navedenim svirepim zločinima taj proces je očigledan, ali primere nalazimo i u mnogo svakodnevnijim situacijama. Autor navodi primer u kome se dete obraća roditelju, vidno uznemireno, a ovaj se, radeći na nekom projektu, okrene i kaže mu: „Ne mogu da razgovaram sada sa tobom, kasnim na posao.“ Baš u tom trenutku, napominje on, roditelj je isključio svoju empatiju.
Autor ističe da do ovih padova empatije može doći usled destruktivnih emocija, kao što su gorka ozlojeđenost, želja za osvetom, slepa mržnja ili potreba za zaštitom. Međutim, dok su sve navedeno – prolazne emocije, „erozija saosećanja“ može biti i trajno stanje – rezultat trajnih psiholoških karakteristika.
Šta znači, pak, trajno nemati empatiju? Baron-Koen pretpostavlja da se svi nalazimo na određenom mestu na spektru empatičnosti (od visokog ka niskom), te da postoje ljudi (koje kolokvijalno nazivamo „zlim“) koji se nalaze na negativnom ekstremu tog spektra – na nultom stepenu empatije. Ti ljudi uopšte nisu u stanju da osete kajanje ili krivicu, jer nemaju ideju o tome kako se druga osoba oseća.
Kako bi proverio ove hipoteze, autorov tim istraživača osmislio je skalu zvanu Koeficijent empatičnosti (EQ). Reč je o upitniku na kome ispitanici sami procenjuju svoje kapacitete za empatiju što ujedno predstavlja i veliko ograničenje instrumenta. Naime, osobe sa slabom empatijom često nemaju uvid u svoju lošu empatiju, te često mogu verovati da su empatičniji nego što zaista jesu. Njihovi odgovori, stoga, često ne prikazuju pravo stanje stvari. Baron-Koen ističe da je razlog ovome taj što je empatija nužno dvosmeran proces – osim što je koristimo da razmišljamo o tome šta drugi osećaju ili misle, ona nam omogućava da shvatamo i kako drugi opažaju nas. Problemi u jednom procesu, odraziće se na drugi.
Ovakvo ograničenje mere EQ otežava istraživanje kapaciteta za empatiju, no Baron-Koen smatra da taj problem gubi na značaju na velikom uzorku ispitanika.
Osim najnižeg, nultog stepena kome je knjiga posvećena, autor razlikuje još šest nivoa empatije koje ćemo kratko opisati. Na prvom nivou su osobe koje su sposobne za ekstremno nasilje kada im „padne mrak na oči“. One imaju ograničeno shvatanje implikacija svojih postupaka, ali su u stanju da pokažu kajanje nakon što shvate šta su uradile. To ih, ipak, neće zaustaviti u trenucima kada doživljavaju slom empatije.
Osobe na drugom nivou su sposobne za nešto veći uvid o tome kako bi se drugi osećali kada bi se našli na meti njihove agresije od prethodnih nivoa, ali tek ako im ti drugi ili posmatrači ukažu na to. Na trećem nivou se nalaze ljudi koji, za razliku od prethodnih grupa, imaju uvid o tome da im nedostaju određene sposobnosti koje su, prema Baron-Koenu, sastavni deo empatije. Svesni da im je teško da „čitaju izraze lica drugih ljudi i da nikad nisu sasvim sigurni šta se od njih očekuje“, ne osećaju se opušteno u socijalnim interakcijama jer one za njih predstavljaju izvor stresa.
„Nizak prosek empatije“ (četvrti nivo) odlikuje više muškaraca nego žena. Delimično smanjena empatičnost najčešće ne utiče na svakodnevno ponašanje, ali će ove osobe, kada prepoznaju da je nekome potrebna pomoć, pre ponuditi pomoć u vidu rešavanja praktičnih problema nego razgovora o emocijama (koje teže da izbegavaju). Na „višem proseku empatije“ (peti nivo) nalazimo više žena nego muškaraca. Iako ove osobe ne razmišljaju stalno o osećanjima drugih, ona su, ipak, u njihovom fokusu veći deo vremena, te su daleko pažljivije u načinu ophođenja prema drugima. Baron-Koen ističe tendenciju pripadnika ovog nivoa da uzimaju u obzir različite prespektive prilikom donošenja odluka, te njihovu zainteresovanost da otkriju (osećajno i posredno) kako je druga osoba i o čemu razmišlja – informacije do kojih se bolje dolazi ćaskanjem o različitim temama, nego direktnim ispitivanjem. Najzad, na šestom nivou nalazimo pojedince sa izvanrednom empatijom, koji su stalno usmereni na osećanja drugih, trude se da pruže podršku i paze na njih.
Fokus autorovog rada predstavljaju, kako smo pomenuli, ispitanici na nultom nivou empatije – osobe koje uopšte ne poseduju sposobnost za saosećanje, te kojima ništa ne znači kada im se ukaže na to da su povredili drugu osobu. Za Baron-Koena nulti nivo podrazumeva jedan usamljen unutrašnji svet u kome ne postoji svest o osećanjima i mislima drugih, pa ni o ideji da druge mogu odlikovati drugačiji načini gledanja na stvari. On, takođe, znači da osobe nemaju kočnica u ponašanju, te da mogu posezati za svojim potrebama i željama ili izražavati svoje misli bez razmišljanja o uticaju koji njihovi postupci mogu imati na druge. Osobe koje se nalaze u društvu pripadnika ovog nivoa mogu osećati da su pod pretnjom od verbalnih uvreda, fizičkih napada, izlaganja nedostatku brige i razumevanja – odnosno da su permanentno izloženi riziku od povrede.
“Imati nulti stepen empatije, na kraju krajeva, jeste usamljen oblik bivstvovanja, život koji je u najboljem slučaju neshvaćen, a u najgorem osuđen kao sebičan”, navodi Baron Koen.
Među osobama na nultom nivou empatije, autor razlikuje grupu onih koji, s obzirom na izostanak ovog kapaciteta, postaju sposobni za izvršavanje zločina (ubistva, napade, mučenja i silovanja), i one koji nemaju želju da naude drugima (ali ni ne uviđaju kada to učine).
U prvoj skupini nalaze se granični (G), antisocijalni (A) i narcistički (N) poremećaj ličnosti.„Negativni“ nulti stepen empatije dodeljuje im se na temelju uverenosti autora da ne postoji „ništa pozitivno u vezi sa njima“, te da su oni nepogrešivo loši za osobu koja od njih pati i ljude oko nje. Sagledavajući ove dijagnostičke kategorije na dimenziji empatije, Baron-Koen je pokušao da obogati sliku koju stručnjaci iz domena mentalnog zdravlja imaju o njima. Njegov zaključak nalaže da sva tri poremećaja ličnosti karakteriše potpuni izostanak saosećanja koji stoji u vezi sa psihološkim aspektima njihovog razvoja. Neadekvatna responzivnost roditelja u detinjstvu, odnosno izostanak iskustva da roditelj empatično reaguje na detetove potrebe, odraziće se značajno na detetove kapacitete za empatiju, ističe Baron-Koen. Studije ukazuju na to da roditelji koji koriste empatiju kako bi socijalizovali svoju decu stvaraju decu za koju je manje verovatno da će počiniti prestupe, u poređenju s decom roditelja koji koriste fizičke kazne.
U drugu skupinu nultog stepena empatije spadaju ljudi koji boluju od Aspergerovog sindroma. Svoju odluku da ovu manifestaciju nedostatka empatije okarakteriše kao „pozitivnu“ autor obrazlaže time da ovi ljudi i pored teškoća sa empatijom imaju sposobnost da sistematizuju informacije do izvanrednih granica koje su vodile napretku čovečanstva u raznim domenima. Zašto bi se visok stepen sistematizovanja odrazio na sposobnost za empatiju? Baron-Koen pretpostavlja da je osobama sa Aspergerovim sindromom izuzetno teško da tolerišu nepreciznost i nejasnoće s kojima se nužno susrećemo u međuljudskim odnosima. Empatija podrazumeva da istovremeno izuzetno brzo pratimo različite poglede i fluktuirajuća emotivna stanja u socijalnoj interakciji i da, u skladu s njima, reagujemo. Fenomeni koji se ne mogu opisati kroz jasne nepromenljive zakonitosti (čiji je najčistiji primer upravo – svet emocija) ih ne zanimaju, što ovim ljudima onemogućava da razumeju perspekive drugih, pa i da sa njima empatišu. Manje ubedljiva i empirijski nedovoljno proverena autorova tvrdnja odnosi se na sposobnost ovih ljudi da pukim sistematizovanjem dođu do razvoja moralnog koda. On tvrdi da je potreba ovih ljudi da žive u svetu jasnih pravila koja važe za sve česti uzrok toga da oni prvi priskaču u odbranu osobi kojoj je naneta nepravda (jer to krši moralni sistem koji su konstruisali putem svoje logike).
U moru sredinskih, neuralnih, hormonalnih i genetičkih faktora koje je Baron-Koen pokušao da dovede u vezu sa „erozijom empatije“ ima manje ili više problematičnih hipoteza, kako sa naučne, tako i sa etičke strane, ali i nekih dragocenih ideja i pitanja koja autor otvara za diskusiju. Njegovo omišljavanje surovosti i neosetljivosti za druge kao više ili manje ekstremnih zastoja u razvoju empatije nosi dve važne implikacije.
Ljudi sa nižih nivoa empatije mogu biti surovi, ali ne smemo tvrditi da je to sve sve što oni mogu biti. Ukoliko osobu koja je počinila zločin osmislimo samo kao zlu (i nikakvu sem zlu), mi je suštinski dehumanizujemo i uskraćujemo joj mogućnost promene. Jedini način da društvo ne ponavlja zločin pretvaranja osobe u objekat jeste pokazivanje empatije prema prestupniku. Koliko mi kao društvo možemo biti empatični prema osobama sa deficitom empatije?
Takođe, ukoliko je reč o zastoju, stručnjaci iz domena mentalog zdravlja dužni su da razmatraju pitanje otklanjanja tih zastoja.
Empatija je, tvrdi Baron-Koen, jedan od najvrednijih resursa na svetu. Iščezavanje empatije predstavlja, stoga, pitanje od ogromne važnosti za zdravlje naših zajednica (kako porodice, tako i nacije). Bez empatije rizikujemo da rasturamo odnose, postajemo sposobni da povređujemo druge i izazivamo konflikte. Uz empatiju imamo resurse da rešimo konflikte, povećamo kohezivnost zajednice i “rastvorimo” bol druge osobe.
