Možemo li porasti iz kolektivne traume?

Šta predstavlja kolektivna trauma?

Budući da trauma nije “u samom događaju”, već u našem iskustvu i reagovanju na njega, potencijalno traumatizujuće može biti sve što u datom trenutku prevazilazi naše psihološke kapacitete na kolektivnom ili individualnom nivou.

Kolektivne traume su poput psihološkog zemljotresa zajednice sa epicentrom u tragičnim događajima i talasima potresa koji nas sve emotivno dotiču i podsećaju na fragilnost života i krhkost naših kapaciteta da se nosimo sa ovakvim situacijama. Razarajuć psihološki efekat traume privremeno uzdrmava iz temelja pretpostavke o životu kao iole predvidivom, zajednici kao dovoljno bezbednom okruženju, a našim sugrađanima kao uglavnom dobronamernim ljudima.  

Tišina je bila glasnija od reči u danima nakon tragedija koje su nas zadesile, a mnogi pogledi koje sam sretala na ulicama Beograda nalikovali su na Munkov “Krik” tih dana. Hodali smo ophrvani šokom, nevericom i nepojmljivom tugom. Najednom se činilo besmisleno brinuti o tome kako ćemo isplanirati preko potreban odmor ovog leta i jesmo li završili radne obaveze na vreme.  Delovalo je izazovno uopšte setiti se kako smo bili pre ovih događaja i zamisliti život kako se nastavlja za nas i naše zajednice.

Trauma naglo zaustavlja kontinuitet našeg doživljaja bezbednosti te naš um i nervni sistem angažuju sve dostupne strategije da nas zaštite od ozbiljne destabilizacije i dezintegracije u unutrašnjem svetu. Situacije koje nas pomere iz temelja stvaraju rascep u kontinuitetu iskustva, doživljaju stvarnosti i unutar nas samih. Jednim delom sebe ulazimo u stanje preživljavanja, a drugim delovima sebe vremenom nastavljamo da nekako funkcionišemo. Ovog maja stvarnost je zahtevala da se život nastavi, ali to nisu mogli svi delovi nas. “Operativan sam, ali nisam dobro”, bio je najčešći odgovor mojih prijatelja tih dana.

Istraživanja traume nam ukazuju na to da ukoliko ne obratimo saosećajnu pažnju na delove nas i članove naših zajednica koji su podneli osećanja straha, neverice, besmisla, kuljajućeg besa ili delove koji su se zamrzli u bespomoćnosti i emotivno otupeli, oni mogu ostati u stanju preživljavanja i dugo nakon što je opasnost prošla. Trauma tako nastavlja da upravlja našim životima, zarobljava deo naše životne energije i prenosi se transgeneracijski.

Načini na koje imenujemo traumatska iskustva i narativi koje o njima stvaramo postaju deo grupne istorije, identiteta i sećanja. Mogu nas osnažiti u pogledu zdravog procesa tugovanja i oporavka uz poštovanje sećanja, ponovno uspostavljanje solidarnosti, saosećanja i tolerancije, ili mogu doprineti tome da prošlost nastavlja da nam se probija u sadašnjost i sprečava zaceljenje. Kreiranje zdravih narativa je izuzetno važno u regionima sa istorijom neobrađenih kolektivnih trauma poput našeg.

Kolektivni odgovori na traumu

“Trauma ima moć da uništi, ali i da transformiše i oživi.”
Piter Levin

Post-traumatski stres postepeno gubi na intenzitetu u nedeljama nakon događaja. Ovo je, ujedno, važna faza gde možemo odabrati da nastavimo sa preživljavanjem ili da zajedno oživimo na jedan novi način, promenjeni iskustvom koje smo podelili. Kako bismo bili u mogućnosti da se organizovano usmerimo ka procesu oporavka, važno je da obratimo pažnju na reakcije koje nas mogu držati u stanju preživljavanja. U najčešće pratioce traumatskih doživljaja spadaju: bori se, beži i zamrzavanje.

Možda smo proteklih sedmica na porodičnom ručku svedočili žustroj raspravi usmerenoj na traženje krivca za tragedije, redukovanje kompleksne situacije na netačne uzročno-posledične veze i crno-belu sliku sveta. Možda smo mi sami bili skloni tendenciji da oko sebe primećujemo više problema pred kojima smo bespomoćni, pa ulazimo u rasprave sa svojim okruženjem kako bismo se izventilirali i pokušali da se emotivno regulišemo (često na štetu drugih). Osećaj je da moramo da se borbom odbranimo od nečeg pretećeg, a pretnja može biti isprojektovana u grupu ili pojedince. U nekim ozbiljnijim oblicima, ovaj odgovor može voditi nasilju i agresiji.

Moguće da smo se našli u situaciji da sa partnerom ovih dana pokušavamo da vodimo razgovore o roditeljstvu koji deluju kao da zajedno izgnorišemo slona u prostoriji (što često predstavlja beg od nepodnošljivih osećanja). Iako su granice i uspostavljanje distance korisni kada se osećamo preplavljeno, ukoliko se ne pozabavimo obradom iskustva, ovaj odgovor može voditi stanju preteranog opreza, precenjivanju pretnje u svakodnevnom životu i panike u situaciji kada ne vidimo izlaz.

Može nam biti teško da se povežemo sa sobom i drugima, jer je naš odbrambeni odgovor usmeren na to da ne osetimo ništa, pa ni sami sebe. Ukoliko se u našem iskustvu ne osetimo ponovo bezbedno u “sada i ovde”, zamrzavanje može potrajati i voditi u dublju izolaciju.

Kada kolektivno ostajemo u ovom odgovoru, deluje da niko nije prisutan ni povezan sa svojim unutrašnjim iskustvom, što vodi površnim interakcijama, osećaju otuđenosti i nerazumevanja. U takvoj klimi konflikti mogu biti česti usled izostanka psihološkog vezivnog tkiva između članova.

Ukoliko ne obratimo pažnju, ovi odgovori mogu dalje voditi tome da se širi spektar toga od čega se branimo u svom iskustvu i okruženju, te doprinose većoj individualnoj patnji i usamljenosti, kao i polarizaciji, tenziji i antagonizmu među ljudima.

Integracija kolektivne traume

“Naš kapacitet za destrukciju jednih prema drugima, jedino se može uporediti sa našim kapacitetom da jedni drugima budemo lek.”
Besel van der Kolk

U klimi gde svedočimo neprofesionalnom i neetičnom postupanju osoba na pozicijama nadležnih institucija i nedopustivom izveštavanju medija, stvara se utisak potrebe za zajedničkom kontratežom usmerenom na zdrav društveni odgovor. Kontrateža se dešava u javnom ili privatnom prostoru naših sugrađanskih, prijateljskih, porodičnih ili kolegijalnih krugova, a može je pokrenuti svako od nas.

Potreban nam je zajednički prostor u kome ćemo validirati traumatsko iskustvo, kao i različite načine na koje nas je pogodilo individualno i kolektivno. Prostor u kome nećemo minimizovati razarajuć uticaj, niti zabranjivati emocionalne reakcije i razlike među njima. Hrabrost da pogledamo u to koliko nas je zabolelo to što nam se dogodilo, koliko smo se osetili bespomoćno, ljuto i tužno, a neki od nas i retraumatizovano. Ranjivost da bliskim ljudima kažemo da nismo dobro, tražimo saosećanje i zagrljaj.

Ujedno, potreban nam je i prostor da izrazimo zahvalnost što imamo jedni druge. Prostor koji služi da omogući vreme i dozvolu da se otisnemo na unutrašnje putovanje koje je izazvano kolektivnom traumom i istinski ponovo osetimo sebe – u sadašnjosti, na bezbednom. Prostor da se podsetimo na nežnost, brigu i dobronamernost u ljudima oko nas. Svesno stvaranje prostora za tugovanje je od suštinskog značaja ako želimo da pristupimo zaceljivanju kolektivne rane. Tuga je spora i potrebno joj je empatično prisustvo, sedenje u zagrljaju ili tišini.

Zajednice koje zdravo reaguju na kolektivnu traumu su one koje mogu da stvaraju nova iskustva vezana za uvažavanje i obeležavanje sećanja na traumu. One koriste moć zajedništva da transformiše emocionalnu bol u osećaj svrhe. Životna energija koja nam postaje ponovo dostupna sa izlaskom iz stanja pretnje nazad u osećaj bezbednosti i društvene povezanosti je dragocen resurs za dalje solidarne korake.

Vredi se podsetiti da su istorijski ovakva bolna iskustva poslužila kao inspiracija umetničkim i političkim pokretima da kreiraju klimu za pozitivne promene. Kolektivne tragedije i krize funkcionišu kao sila ubrzanja u našim odnosima i zajednicama. Ubrzavaju reorganizaciju prioriteta i vrednosti i mogu doneti jasnoću o tome gde je promena neophodna.

Možemo li dozvoliti da se ekstremno tragični i nemislivo tužni događaji mogu desiti uvek i svakome, a da istovremeno svako od nas igra ulogu u tome “kako dalje” na što zdraviji i konstruktivniji način?

Možemo li dozvoliti da drugačije tugujemo i da su nam, na individualnom nivou, različite potrebe i strategije prevladavanja u ovom periodu a da to nikog ne ugrožava?
Možemo li jedni drugima biti empatični svedoci?

Možemo li korak po korak da gradimo bolju post-traumatsku stvarnost od one koja je vodila kolektivnoj traumi?

Možemo li pitanje “kako dalje” postavljati sa manje straha, a više osnaženosti, dobre volje i životne energije u glasu. Umemo li da pogledamo u tom smeru iz mesta povezanosti u nečem većem od svih nas, umesto iz mesta tuge, besa i bespomoćnosti?

Dok pristižem u Beograd pred sam protest, gledam u lica koja šetaju ulicama Beograda i pomislim – umemo. Setim se sve naše dece i klinaca iz priče moje drugarice i pomislim – i moramo.

Objavljeno u Elle Srbija magazinu, 22. 06. 2023.