U potrazi za sigurnijim mestom – o filmu Jurja Lerotića “Sigurno mjesto”

Na ovogodišnjem Sarajevo Film Festivalu pogledala sam nekoliko sjajnih ostvarenja, ali ništa me nije dirnulo kao “Sigurno mjesto” splitskog reditelja Jurja Lerotića (kome je ovo debitantski igrani film sa već tri nagrade iz Locarna). Čini mi se da je ovo jedan od najvažnijih regionalnih igranih filmova o iskustvu življenja sa problemima u domenu mentalnog zdravlja koje sam pogledala u životu. Autentičnosti prikaza kompleksne i intimne psihološke realnosti ovog filma zasigurno doprinosi i činjenica da je reč o istinitoj priči koju je proživeo sam reditelj i scenarista Juraj (koji u filmu glumi samog sebe).

Kasnila sam u Narodno pozorište taman toliko da u punu mračnu dvoranu uđem sa citatom slutnje ispisanim preko celog ekrana: „Da se ​​ništa od ovoga nije dogodilo, mogao bih da ti kažem: Vidi, ovo je tvoja zgrada, izbroj do dvadeset i ja ću da uletim na lice mesta.”

Uh.

Ova porodična drama počinje prikazom bliskog odnosa dvojice braće od kojih jedan ulazi u nešto što u početku nalikuje na suicidalnu krizu. Tačnije, u prvih desetak minuta filma protagonista Bruno (Juraj) spašava svog brata nakon prvog pokušaja da sebi oduzme život. Način na koji je ispripovedana scena njihovog razgovora u bolnici nedugo nakon toga je prvi trenutak filma koji me je ostavio bez teksta (a u suzama). Način na koji se u sceni vešto smenjuju razgovor koji su imali i razgovor koji bi Juraj voleo da su imali daje nam naznake da je ovo početak jedne ozbiljne borbe za bratov život.

Ono što je usledilo u narednih sat i po vremena smatram višestruko psihološki značajanim i umetnički vanrednim prikazom. U periodu od samo 24h, Bruno i majka pokušavaju svim silama da zaštite Damira ne samo od njega samog, već i od neempatičnog sistema sačinjenog od grubosti predstavnika policije i medicinskog osoblja koje često deluje arogatno i nezainteresovano. Sigurno mesto koje traže izmiče im na svakom koraku ovog jezivog putovanja.

Portret Damirove suicidalnosti, za koji postepeno uviđamo da je deo nastupajuće psihotične epizode, njegove fragilnosti i izgubljenosti u preplavljujućim stanjima i progresivnom gubljenju poverenja u sebe i sve oko sebe je maestralno odglumio Goran Marković.

Bruno i majka (koju glumi Snježana Sinovčić) dočaravaju podržavajuće i brižne ljude koji se hvataju za svaku slamku u pokušaju da se odupru bespomoćnosti i vrate nadu u tragičnoj situaciji. Dirljive scene u kojima jedno drugo teše donekle poričući problem, ali i njihovo istinsko neznanje o temi s kojom se nose, dodatno podsećaju na važnost edukacije iz oblasti mentalnog zdravlja.

Neke od meni najtežih scena za gledanje uključivale su istinsko i ljudsko nerazumevanje simptoma koje Damir proživljava od strane porodice i njihovo minimizovanje od strane radnika u oblasti zaštite mentalnog zdravlja. Sasvim je izvesno da nas iskustva poput Damirovog podsete na ljudske limite naše moći da bilo čiji život “spasimo”. Ujedno nas podsećaju na neizmernu važnost toga da je “sigurno mesto” za sve nas satkano od brige, empatije, zainteresovanosti i edukacije o mentalnom zdravlju, ali i kontinuirane borbe za senzibilisaniji sistem.