Negde pred kraj godine, premotavala sam prethodni period čitajući svoje beleške o temama i uvidima kojima sam se bavila. U njima je bilo dosta misli o nedostajanju, potištenosti, strahovima. Naišla sam i na dosta beleški za emisije u kojima sam gostovala na teme različitih načina na koje nas je sve pogodio ovaj trajni podsetnik na krhkost zdravlja i života.
Ujedno, bilo je u mojoj arhivi i fotografija prvog plavog neba nakon duge zime s policijskim časom, čitanja Viktora Frankla na osunčanoj klupi jutro nakon potresa u Zagrebu, prvog plesa bez bola u plućima nakon preležanog Covid-a. Bilo je i beleški sa časova pevanja od kojih nisam želela da odustanem uprkos nemoguće pretrpanom rasporedu jer sam negde osećala da me vraćaju u život na način koji još uvek nisam razumela. Bilo je, dakle, i radosti, ali se moj fokus nije preterano zadržavao na njoj nakon što bi prošla. To mi nije delovalo baš fer ni prema sebi ni prema životu.
Kako je pandemijsko vreme odmicalo sve sam češće u razgovorima pitala ljude: “Šta vam pomaže da ne klonete? Šta vam vraća nadu? Čemu se radujete?”
Osluškujući odgovore ljudi oko sebe shvatala sam iznova da je nemoguće dublje spoznavati težinu života, a ne fascinirati se iznova našom rezilijentnošću i sposobnošću da u sebi iznova pronalazimo nadu, volju za životom i životnu radost (sami ili uz stručnu / pomoć drugih). Nekad jako teško i u tragovima, nekad takvu da sija jasno u nama i iz nas.
Prijateljica mi je ispričala o tome da njena ćerkica ne zna šta je Covid i, kada se zaigra s njom, ona se na tren izmesti u realnost dečije igre. Na momenat nije više psihoterapeut i mama koja na sebi nosi breme velikih odgovornosti već lik iz priče njene ćerke.
U mom okruženju ljudi koji su izgubili nekog bliskog u sebi su ipak vremenom nalazili načine da se nasmeju i iznova zavole život.
Pozanica je rešila da neplanirano nauči jezik zemlje u koju je trebalo da se privremeno preseli (što je pandemija onemogućila). Kroz časove sa svojom učiteljicom je na nedeljnom nivou “putovala” tamo gde ju je čekala stipendija.
Setila sam se grupe prijatelja (od kojih su neki radili u Covid bolnicama širom sveta) sa kojima sam na online pozivu smejala i više nego na prethodnim susretima uživo. Dozvolili smo sebi preko potrebni privremeni predah od ozbiljnosti situacije svesni koliko nam nedostaje da se okupimo i da nemamo ni najmanju ideju kada će to biti moguće opet.
Radost ima potencijal da nas podseti na to da je život nekad lagan, prijatan, da su nam manja ili veća zadovoljstva u životu pristupačna. Iskustva u kojima sebi priuštimo radost mogu imati sržne implikacije za naše konstruisanje života i svoje uloge u njemu, ma koliko ta iskustva mala ili velika bila.
Ponekad je teško fokusirati se na elemente života koji u nama bude radost. To može imati veze sa određenim psihološkim faktorima, ovde navodim neke od njih:
– svedočenje kolektivnoj traumi (poput masovnih gubitaka tokom pandemije),
– “zabrane” na radost (poruka okoline da treba malo da “smanjimo” intenzitet svoje radosti ili da je zadržimo za sebe),
– kognitivne pristrasnosti (stilovi razmišljanja koji vode tome da se fokusiramo mnogo više na “probleme koji nisu još rešeni” ili “sfere života kojima nismo zadovoljni” nego što dajemo pažnju trenucima kad je “baš sve potaman”),
– istorija ličnih traumatskih iskustava (neprorađene šok ili razvojne traume imaju tendenciju da utiču na način na koji mislimo o sebi, o tome koliko vredimo i šta zaslužujemo, kao i da vode anticipacijama da smo pod stalnim rizikom da nam se ponovi slična opasnost i psihološka bol kao u primarnoj traumi),
– iskustvo značajnog gubitka (nedovršen proces tugovanja ima potencijal da ograniči dostupnost radosti i volje za životom),
– sklonost ka depresivnoj perspektivi / stanjima (sklonost da gubimo nadu u dobre životne ishode i sopstvenu kompetentnost da ih priuštimo, tendencija da doživljavamo pad volje usled kog nam se zadovoljstva čine izuzetno teško dostupnim).
Kako bi podržala svoje klijente da promisle o tome kako sami doprinose tome da smanjuju opseg dostupnih resursa, terapeutkinja Đina Ogden je tražila od njih da dovrše rečenicu:
“Isključujem se (iz sopstvenog kapaciteta za radost i zadovoljstvo) kada…“
Neki od odgovora su bili: proveravam mejl pre spavanja; kada brinem za decu; kada sam pod stresom zbog posla ili stanja mojih finansija; kada se prejedem ili ne vežbam; kada ne vodim računa o sebi.
Ostala sam dugo intrigirana tim pitanjem. Vraćalo mi je odgovornost, pa samim tim i moć. Svesna toga da zaista ne “isključujem” sebe svesno niti sa namerom da sebi nešto uskratim, bilo mi je značajno da, za početak, primetim kada se to dogodi na nežan i prihvatajuć način. Logičan sledeći korak je bio: “A kako se uključujem?”
Prijatna osećanja su izvanredan resurs koji se često gubi u svakodnevnom stresu te su rituali način za njihovo negovanje. Ohrabrivanje uživanja u prijatnim osećanjima, čulnim iskustvima i telesnim senzacijama učvršćuje uverenja o njihovoj dostupnosti i nama kao nekom ko ih zaslužuje.
Ako rutine razumemo kao konkretne radnje koje ponavljamo jer nam pomažu da razvijemo veštine dok stvaramo kontinuitet, rituali su rutine upotpunjene kreativnošću, vođene svesnom namerom i prožete ličnim značenjem.
Dr Rik Hanson, neuropsiholog koji se bavi istraživanjem radosti ističe: “Jedan od načina da negujete svoj kapacitet za radost jeste da ponavljate sledeću vežbu: kad doživite prijatno iskustvo obogatite ga, apsorbujte ga i povežite prijatne i neprijatne aspekte iskustva” (Hanson, 2016). Fokusiranje na prijatna iskustva ne uključuje poricanje izazovnih iskustava; to uključuje integraciju hranljivih životnih trenutaka u vaš život kao celinu.
Emocija radosti je pojačana prililkom deljenja, te otud dodatna inspiracija za ovu radionicu. Zajedništvo u radosti doprinosi osećaju da je ovaj domen iskustva poznat, pouzdan i dostupan.
Ova radionica može da posluži kao podsetnik da imamo deo sebe koji ima sposobnost da nam iznova vraća životnu radost – u svakodnevnim sitnicama, u nekom kontaktu, u čulima, u pesmi uz koju otplešemo, u zagrljaju koji smo dugo čekali ili pak u zadovoljstvu na koje sebi dajemo dozvolu. Taj deo poznaje spontanost i radoznalost bolje nego neki drugi aspekti naše ličnosti. On uči kako da uposli naša čula tako da obična jabuka koju zagrizemo probudi u našim čulima sećanje na druga dostupna ili minula zadovoljstva. On spoznaje da mi svesno činimo život vrednim življenja bivajući prisutni…pa onda još malo prisutniji u sopstvenom iskustvu. On, najzad, spoznaje važnost celoživotne potrage za praksama koje čine da se osećamo malo više živim
Podržavam vas da, ukoliko dođete, uzmete ono što vam koristi, a ostavite ono što nema smisla. Podržavam vas da sve što se u vama pojavi dočekate kao dobrodošlo i sa radoznalošću mu pristupite. Podsećam vas da je briga o ovom delu sebe celoživotna praksa i zadatak svih nas, te i da su rituali koje za sebe kreirate od velike važnosti. Stoga je ova radionica samo jedna mogućnost da se, uz našu pomoć, podsetite da je važno da negujete sebe i na ovaj način. Ova radionica, nipošto, nije garancija da ćete u tome uspeti, niti da će, ukoliko uspete, to biti dovoljno za dugoročnu brigu o sebi.
Najzad, podsećam vas da rituali kojima vraćamo sebi životnu radost nisu nipošto distrakcija od stanja tuge ili potištenosti. Živeti život celovito znači prihvatiti oba pola ovog kontrasta kao sastavne delove života za sve nas. To takođe znači brinuti o sebi i snabdeti se resursima za psihološke procese koji prevazilaze naše kapacitete.
Psihološki deo radionice usmeren je na elaboraciju životnih iskustava koja donose životnu radost i delova nas koji su za njih sposobni. Postaćemo ih svesni, pa još malo svesniji.
Potom ćemo istražiti konkretne rituale koji nas mogu u tome podržati, a na samom kraju sa gošćom radionice – i glas, pokret i pesmu. (Ovaj deo elaboracije se dešava na mute-u.🙂 )
Dobrodošli na susret sa sobom. 🙂
VREME I MESTO:
Online (putem Zoom aplikacije)
Nedelja, 23. 1. od 11-13h
OBAVEZNE PRIJAVE NA:
info@anaperovic.com
CENA: 2500 RSD
PRIPREMA: Nakon prijave dobićete mejl sa detaljnim instrukcijama o plaćanju i pripremi za radionicu.
KOME JE NAMENJENA:
Radionica je za sve koji se osećaju da bi im značila. Poželjno je da imate neko iskustvo sa psihološkim radionicama, ali nije neophodno.
O VODITELJKI:
Ana Perović je klinička psihološkinja i konstruktivistička psihoterapeutkinja. U svom pristupu integriše konstruktivističku psihoterapiju, kao svoje primarno psihoterapijsko uporište, sa elementima mindfulness praksi, telesne psihoterapije i drugih humanističkih pravaca. Teme postraumatskog rasta i rituala kojima vraćamo sebi životnu radost je intrigiraju oduvek, a naročito kao dopuna psihoterapijskom radu sa traumom i depresivnim stanjima. Već godinama istražuje telesnu psihoterapiju, meditaciju, ples, pokret i glas kao alate na putu ka više radosti u svakodnevnici.
GOŠĆA NA RADIONICI:
Elena Sedlić je master teoretičarka muzike, osnivač muzičke edukacije „Slobodno pevaj“ i edukantkinja na psihoterapijskoj edukaciji u okviru Udruženja konstruktivista Srbije. Iza nje je deset godina interdiciplinarne muzičke prakse gde muziku istražuje kao deo sveukupnog ljudskog iskustva.
Kako je muzika, između ostalog, i način da ostvarimo kontakt sa sobom, davanje glasa i pokreta radosti može osnažiti naše rituale.
„Muzika nam može pomoći da ostvarimo duboku i intimnu vezu sa sobom, a istovremeno, ima potencijal da bude medijum komunikacije sa Drugim u najširem kontekstu – sa drugom osobom, sa svetom ili sa nečim većim od nas. Muzika i glas kao njen prvi instrument ohrabruju nas da čujemo svoju radost, i putem zvuka budemo u njoj vidljivi.“
Više o njenom radu možete pronaći na sajtu:
https://www.slobodnopevaj.rs/