Jeste li ikada osetili zaljubljenost, strast i požudu u ljubavi? Da li ste iskusili kako ovi osećaji počinju da blede? Možda se pri tom zapitali – kuda nestaju, kada i gde se to dogodilo? Možda ste zaključili da se ne možemo iznova zaljubljivati u partnera tokom godina provedenih zajedno. Ili ste se priklonili mišljenju da ljudi u dugim vezama zaljubljenost treba da potraže negde van odnosa? Mogli ste se takođe upitati zašto staž u vezi i ljubav nisu garancija za dobar seksualni život. Možemo li uopšte žudeti za nečim što već smatramo da posedujemo?
Pitanja se čine previše važnim da bismo odgovore na njih tražili u ženskim časopisima i priručnicima za samopomoć. Tumačenje svojih propalih veza zaslužuje bolje reference od romantičnih filmova i stihova koji su oslikali naš bol. Pa ipak, u nedostatku boljeg razumevanja sebe i odnosa koje formiramo, često se zadovoljavamo efektom ovih sedativa.
Psihološkinja Ester Perel ističe da je utešno što živimo u dobu kada prvi put u ljudskoj istoriji želimo da iskusimo zaljubljenost, seksualnu želju i strast sa istim partnerom na duge staze. Jedan od autora koji je imao šta da nam poruči na ovu temu je američki psihoanalitičar Stiven Mičel.
„Ovo je knjiga o zaljubljenosti i njenom nestajanju“, upozorava nas on već na prvim stranicama svog dela „Može li ljubav da traje?“. Uprkos mračnim prognozama koje možete slutiti iz citata, autor nas zapravo vodi kroz jednu novu, uzbudljivu i optimističnu perspektivu sagledavanja ljubavi i zaljubljenosti. Zaljubljenost ne nestaje sama po sebi, veli on, mi i te kako doprinosimo tome. U razmatranju odgovora na pitanje zbog čega su zaljubljenost, žudnja i strast podložne nestajanju, Mičel nas navodi da dovedemo u pitanje neka od najraširenijih uverenja o ljubavi. Neka ćemo razmotriti u tekstu, a ostala možete pronaći u pomenutoj knjizi koju preporučujemo.
Često čujemo da zaljubljenost podrazumeva doživljaje novine i tajanstvenosti, a iščezava kad ih nadvlada poznatost. Ljudska bića, s jedne strane, žele sigurnost, predvidivost i pouzdanost, a s druge im treba avantura, nepoznato, rizik i tajanstvenost. Ova dva stremljenja nas vuku u suprotnim smerovima, a najčešće bojište na kom se sukobljavaju jesu naše romantične veze. Zaljubljenost se, naime, stvara od žudnje. Pogonsko gorivo za žudnju je trajno osećanje da osobu za kojom žudimo „ne posedujemo do kraja“, tj. da postoji nešto što nismo upoznali na njoj, nešto čime nismo ovladali. Ma koliko privlačno ovo osećanje bilo, romantična ljubav nas ujedno poziva da pohrlimo kao osećanju sigurnosti koje nam prividno obećava.
Možemo stoga reći da održavanje strasti u romantičnoj ljubavi predstavlja borbu između pokušaja da nam partner ostane nedokučiv i time neprestano izmiče našoj kontroli i želje da on konačno postane poznat, pouzdan i predviv. Ako se duže vremena nađemo u osećanju da je naša ljubav konačno bezbedna, izvesna i da se neće menjati s vremenom, privlačnost prema partneru se često smanjuje ili nestaje.
Izvesnost, bezbednost i poznatost u vezi koje najčešće doživljavamo kao realna stanja stvari ili kao partnerovu odgovornost, zapravo smo sami kreirali. Mi smo ti koji, na svesnom ili nesvesnom nivou, stvaramo privid izvesnosti svog partnera i odnosa, tvrdi Mičel. Odlučujemo da ne želimo partnera za kog nismo sigurni da nam je pouzdan i poznat i težimo da ga vidimo kao predvidivog. Težeći da povećamo osećaj kontrole u vezi, smanjujemo napetost u odnosu, te ukidamo prostor za sve emocije od kojih je satkana žudnja.
U pokušaju da povratimo strast, često tražimo od partnera da nam unese uzbuđenje, da nas iznenadi, bude nepredvidiv. Možda nam ponekad u tome i pomognu seksualna pomagala ili donje rublje kupljeno u svrhe buđenja strasti, ali ovi stimulansi ne mogu da nadoknade trud koji sami ulažemo u urušavanje erotičnog doživljaja partnera. Jedna od tajni očuvanja zaljubljenosti, sugeriše Mičel, jeste naša sposobnost da partnera iznova doživljavamo kao tajnovitu, nedokučivu i na romantičan način neuhvatljivu osobu. Umesto da nam ugrožava osećaj sigurnosti i kontrole u odnosu, ovaj preduslov zaljubljenosti ga, naprotiv, osvežava. A upravo za taj doživljaj smo velikim delom odgovorni mi sami.
Drugo rasprostranjeno uverenje o tragičnoj prirodi zaljubljenosti tvrdi da nju nužno pokreće seksualnost, koju često doživljavamo animalnom. Autor ističe kako se želja za seksom s nekom osobom teško uklapa s poštovanjem i divljenjem koje osećamo prema njoj. Dok osećanje ljubavi u nama podstiče potrebu da osiguramo sopstvenu i stabilnost našeg partnera, erotska strast unosi značajnu pometnju u to.
Mičel napominje da je osećati žudnju za partnerom rizično jer ona podrazumeva da zavisimo od njega, da neprestano čeznemo za nečim što nam on/ona može pružiti. Tako, zadovoljavanje želje ostaje jednim delom van naše kontrole i čini nas ranjivim. Seksualnost podrazumeva da predajemo kontrolu, odričemo se samokontrole, potčinjavamo se tuđoj moći. Pristajemo da nas drugi uzbuđuje, lišava ili nagrađuje, da rukovodi našim telesnim senzacijama i procesima.
Uz ovakvu destabilizujuću moć seksualne želje, poželećemo da je držimo pod kontrolom na duže staze. Prema Mičelu, druga među tajnama očuvanja zaljubljenosti leži upravo u vežbanju da negujemo fantazije o prepuštanju žudnji, umesto onih u kojima smo stekli kontrolu nad njom. Čineći sebe imunim na ranjivost koja je sastavni deo žudnje gasimo pogonsko gorivo strasti.
Čuvena mudrost kaže da je idealizacija u zaljubljenosti detinjasta, te da je bolje ne zanositi se jer se možemo gadno razočarati. Da li nam vreme nužno donosi „test realnosti i neminovno otrežnjenje“? Je li sudbina zaljubljenosti da kad tad pređe u „trezveno poštovanje lišeno strasti ili gorko razočarenje“?
Ideja da putem odustajanja od idealizacije možemo nekog „realno sagledati“ i spoznati na objektivan i pouzdan način predstavlja, tvrdi Mičel, opasnu iluziju. Ona nam koristi jer uveravamo sebe da će osoba od koje najviše zavisimo tako postati predvidiva ličnost s kojom znamo šta možemo očekivati. Između ostalog, odustajemo od uverenja da je naš partner izuzetan ili poseban, te počinjemo isticati njegovu običnost i nesavršenost. Uvereni smo da je tako nastala predstava realnija od one idealizovane, ali nije lako tvrditi je li to zaista tako.
Mičel nas poziva da promislimo je li to „čvrsto tlo“ gde smo uvereni da smo mudriji i realniji zapravo išta stvarnije od naših idealizacija partnera koje doprinose rađanju strasti. Ili smo samo jedno osmišljavanje partnera zamenili drugim, onda kad je to drugo počelo više da nam koristi?
Ali kakve bismo koristi mogli imati od diskreditovanja osobe koju volimo? Tokom veze nužno bivamo iznevereni od partnera na razne načine. Mičel smatra da odustajanje od idealizacije biramo kao odbrambenu strategiju od razočaranja. Lakše nam je da verujemo da partner nije bio tako poseban i sjajan kako nam se činilo, nego da nađemo neki drugi način da zalečimo povrede od očekivanja koja nam nisu ispunjena. Taj drugi način bi nas možda odveo u ispitivanje svoje odgovornosti za nerealna očekivanja koja smo pred partnera postavili. Pri tom, verovatnije je da svojstva koja smo obožavali kod drugog nisu bila proizvod naše mašte, već isticanje određenih kvaliteta osobe koji su nam se dopadali u trenutku zaljubljivanja. Takođe, verovatnije je da je ono o čemu smo zapravo maštali to da nam partner pruža garanciju protiv razočaranja i samoće.
Kako bismo dokučili treću tajnu očuvanja zaljubljenosti moramo pokušati da poverujemo da sve te različite predstave našeg partnera kreiramo mi sami. Možemo li uvideti da se one smenjuju jer predstavljaju ono što naš partner za nas jeste u datom trenutku? Svaka od naših vizija partnera služi nam određenoj svrsi, te tako idealizaciju možemo sagledati kao način da oživimo ona svojstva osobe koja nisu prisutna u uobičajenim svakodnevnim okolnostima. Dugoročno suzdržavanje od idealizacije štiti našu ranjivost, ali i uništava želju. Mičel nas uverava da održavanje želje za značajnim drugim, te i onim što želimo da dobijemo od njega ili nje, predstavlja osnovni rizik u emocionalnom životu. Jeste li spremni da rizikujete?
Objavljeno na sajtu psihološkog bloga Psihobrlog